loading

Yonkers

Osnovno o HIV-u i AIDS-u

HIV (Virus Humane Imunodeficijencije) je virus. Možda ste čuli za nekog da je HIV pozitivan ili da ima HIV infekciju, što znači da osoba ima HIV u organizmu i može preneti virus drugoj osobi. HIV napada imuni sistem organizma koji je zadužen za borbu protiv različitih infekcija i bolesti, ali nažalost nema načina da se bori protiv HIV-a. Virus po ulasku u organizam napada određene ćelije imunog sistema, takozvane CD4 limfocite, a može direktno inficirati i Centralni nervni sistem i mozak. Osobe zaražene HIV-om mogu i nemoraju da imaju bilo kakve simptome i znake bolesti, upravo iz tog razloga jedini način da neko sazna svoj HIV status je da uradi test na HIV.  Unutar nekoliko nedelje nakon infekcije HIV-om kod 60% zaraženih može da se razvije akutna bolest nalik gripu (povišena temperatura, malksalost, bolovi u mišićima) ili infektivnoj mononukleozi, koja za nedelju do dve nedelje spontano prolazi. U ovoj fazi osoba je veoma zarazna zbog intenzivnog razmnožavanja i širenja virusa po organizmu. Nakon ove faze osobe mogu biti bez simptoma mesecima i godinama, što ne znači da nisu zarazne.

AIDS (sindrom stečenog gubitka imuniteta) je krajnji stadijum HIV infekcije. Pojava AIDS-a (bolesti) nakon infekcije može nastati u periodu od godine do 10 godina i više. U zavisnosti od osobe mogu se javiti sledeći simptomi i znaci bolesti: uvećani limfni čvorovi, gubitak telesne težine za više od 10% od normalne bez razloga, temperatura preko 38 stepeni C koja traje više od mesec dana, proliv koji traje sa ili bez prekida duže od mesec dana, gljivične infekcije jednjaka i ždrela. Osobe u stadijum AIDS-a obolevaju od oportunističkih infekcija, koje se ne javljaju kod zdravih osoba sa očuvanim imunitetom ili je klinička slika ostalih infekcija znatno teža. U ovom stadijumu javljaju se i tumori, najčešće Kapoši sarkom. Sarkom je rak kože, koji se kod zdravih osoba javlja u starijem životnom dobu, dok kod obolelih od AIDS-a je češći kod mlađih.

Prenos HIV-a

Svaka osoba bez obzira na pol, seksualnu orijentaciju, rasu, etničku grupu, religiju, ekonomski status i obrazovanje može biti inficirana HIV-om. Ono što HIV infekciju izdvaja od ostalih je izuzetna neotpornost virusa  u spoljašnjoj sredini. Vrlo brzo ga uništavaju sasušivanje, povišena temperatura i uobičajene koncentracije dezinfekcionih sredstava. Smatra se da ne predstavlja rizik ukoliko se nađe u spoljašnjoj sredini.

HIV se prenosi:

  1. seksualnim odnosom bez zaštite (analni, vaginali, oralni)
  2. putem zaražene krvi (razmena opreme za intravensku upotrebu droga, tetovaža, pirsing, bušenje ušiju)
  3. sa majke na dete ( u toku trudnoće, porođaja ili dojenjem)

HIV se ne prenosi:

  • rukovanjem
  • preko WC šolje
  • preko hrane
  • vazduhom
  • grljenjem
  • kašljanjem
  • kijanjem
  • na bazenu
  • insekata
  • životinja
  • pribora za hranu

Telesne tečnosti koje sadrže HIV su: sperma, vaginalni sekret, krv, majčino mleko i druge telesne tečnosti ukoliko sadrže svežu krv.

Testiranje

Da bi saznali svoj HIV status neophodno je da se testiramo na HIV. Na HIV se možete testirati u DPST centrima, koji rade na teritoriji cele Srbije.Test na HIV se radi vađenjem krvi iz vene, rezultati se čekaju dan ili više u zavisnosti od mesta gde se radi. Period prozora (vreme od momenta ulaska virusa u organizam do mogućnosti da se otkrije testom)  u proseku iznosi od 6 do 8 nedelja. Zahvaljujući savremenim testovima za otkrivanje HIV-a koji koriste laboratorije u DPST centrima period prozora je skraćen na mesec dana. Testom tražimo antitela na HIV, postoje i testovi za dokazivanje samog virusa, koji se koriste u kliničkoj praksi za praćenje efekata terapije.

Prevencija

  • ograničiti broj partnera na jedan do dva godišnje
  • korisiti kondom
  • koristiti lubrikante na bazi vode
  • ne razmenjivati špriceve i opremu za ubrizgavanje droga
  • tetovažu i pirsing raditi u proverenim salonima
  • ne treba da budete dobrovolji davalac krvi ukoliko znate da ste imali rizik za prenos HIV-a

Lečenje

Najbolji način za sprečavanje svake infekcije je povećanje specifične imunološke otpornosti na odgovarajući mikroorganizam. To se postiže vakcinacijom i zahvaljujući njoj mnoge bolesti, koje su ranije izazivale teške epidemije sa visokom smrtnošću, danas su praktično nestale, kao što je potpuno nestajanje oboljenja od velikih boginja i praktično nestajanje difterije i poliomijelitisa. Uzimajući ovo u obzir i problem sa HIV infekcijom bi se, teorijski, mogao rešiti vakcinacijom. Na početku ove svetske epidemije, stručnjaci iz Svetske zdravstvene organizacije su izjavljivali da će vakcina protiv HIV-a biti u roku od 5 godina u upotrebi širom sveta. Prošlo je od tada skoro četiri puta po 5 godina a vakcina protiv HIV-a nije ni na vidiku. Šta je ovome uzrok? Konstrukcija vakcine nije uspela zbog enormne promenljivosti virusa i praktično velikog rizika od primene vakcine na zdravim dobrovoljcima jer ni jedan kandidat za vakcinu (a bilo ih je više) nije zadovoljavao bezbednosne uslove za primenu na zdravim dobrovoljcima.

Mogućnost lečenja

Iz svega do sada iznetog potpuno je jasno da nema mogućnosti za eliminaciju virusa iz genoma inficiranog bez smrti ćelije u kojoj se virus nalazi, a samim tim ni do izlečenja inficiranog HIV-om. Sida je neizlečiva bolest za koju, za sada, ne postoje ni načini sprečavanja vakcinacijom ni načini izlečenja ukljanjanjem virusa kod inficiranih HIV-om. Iako ne postoje lekovi kojima bi se eliminisao virus iz organizma, postojanjem više od 30 lekova koji HIV uništavaju na različitim fazama njegovog replikativnog ciklusa. Život HIV pozitivnih osoba je bitno promenjen i ukoliko se terapija uvede na vreme, oni doživljavaju normalan ljudski vek.

Poznavanjem razvoja bolesti i posebno uloge i značaja koje u razvoju ove bolesti igraju CD4 T limfociti, osnovna strategija u lečenju usmerena je na maksimalno usporavanje njihovog uništenja, odnosno na pokušaje sprečavanja zaražavanja novih CD4 T limfocita kod inficiranih HIV-om. Ovaj pokušaj lečenja je usmeren na dva pravca: sprečavanje prepisivanja RNK virusa u DNK i stvaranje provirusa u genomu inficiranog blokiranjem reverzne transkriptaze i sprečavanje formiranja virusa.

Savremena antiretrovirusna terapija koja se primenjuje kod osoba koje su HIV pozitivne ili imaju sidu sastoji se od istovremene primene tri do pet antiretrovirusnih lekova i ona se naziva Visoko aktivna antiretrovirusna terapija (Hyghly Active Antiretroviral Therapy – HAART).

Primena ove terapije produžava život inficiranih, ali ona ima i brojne neželjene efekte, zahteva poseban režim života, ishrane i izaziva pojavu rezistencije tj. privikavanja organizma na njih, od kog momenta oni više nisu efikasni u suzbijanju HIV-a kao na početku njihove primene. Pojava rezistencije zahteva zamenu leka efikasnijim. Zbog brojnih nedostataka antiretrovirusne terapije sa njenom primenom se otpočinje najčešće kada broj CD4 T limfocita padne ispod 350 u milimetru kubnom krvi.

Vodeći problem odgovora društva na epidemiju HIV infekcije danas je stigmatizacija i diskriminacija osoba koje žive sa HIV-om. Zbog straha da će biti odbačeni od društva i svoje najbliže okoline, osobe koje u svom ponašanju prepoznaju rizik od HIV infekcije, često ne žele da provere svoj HIV status. Stoga se i danas HIV infekcija često dijagnostikuje veoma kasno, nakon više godina od inficiranja, u sklopu kliničkih ispitivanja u cilju postavljanja dijagnoze kod osoba koje su obolele.